Istanbul 2009. godine. Tada sam prvi put čuo za trajno iscrtavanje obrva. U tom trenutku sam sa svojim životom bio na potpuno drugačijem mestu. Bavio sam se prodajom garderobe iz Kine i Turske, izučavao šta je to što žene kod nas žele da oblače i vraćao se sa torbama punim stvari koje će te želje ostvariti.
Tri godine kasnije, u mojoj zemlji više nije bilo dozvoljeno da se prodaju kopije velikih modnih brendova. Kako to već biva u životu, bio sam primoran da počnem ispočetka. Ovaj put, bila je u pitanju potpuno nova industrija za mene. Industrija lepote.
Imao sam plan. Trebalo je da sa prijateljicom otvorim luksuzni kozmetički salon u kojem će klijenti uživati i svima prepričavati koliko su uživali u tom iskustvu. Sve je bilo spremno, od prostora sa stilskim nameštajem do radnika koji su imali sve uslove za rad koje su poželeli. Onda je usledio novi šok. Moja prijateljica je odustala od salona.
Ostao sam potpuno sam sa svojim kozmetičkim salonom, bez novca jer sam sve uložio u posao i bez ideje šta ću da radim. Ništa nije išlo po planu ali sam znao da ne mogu da odustanem. Ubrzo nakon što je salon otvoren postalo je jasno da moj manjak znanja o higijeni, tretmanima i odnosu sa klijentima vuče moj posao na dno. Bio sam očajan.
Moj prvi kozmetički salon.
Uvek je najmračnije pred svitanje
Dok sam jednu noć sređivao salon, naišao sam na kutiju sa opremom za trajnu šminku. Kutija je bila neotvorena jer je to bila pozicija u salonu za koju nikako nisam uspeo da nađem radnika. Otvorio sam kutiju i razgledao njen sadržaj sa divljenjem. Tu su bile boje, mašina i neki mali nožići za koje sam mislio da se stavljaju u mašinu.
Počeo sam da šaram mašinom po svojim nogama. Probao sam da stavim nožić u mašinu ali mi nije išlo. Držao sam nožić prstima, umočio u boju i povukao liniju preko noge. Obrisao sam boju ali nisam mogao da uočim liniju. Nisam mogao da je uočim zato što je bila identična kao i sve ostale dlake na mojoj nozi: savršeno tanka i pravilna.
Pošto mi je bilo nezgodno da sve vreme prstima držim nožić, uzeo sam od sina plavi dečji štapić za suši. Zagrejao sam zadnji deo nožića i gurnuo u plastiku. Ubrzo sam isprobao kako nožić radi na obrvama jedne prijateljice. Pratio sam oblik i smer rasta dlačica na njenim obrvama i upustio se u avanturu. Bili smo oduševljeni rezultatima.
Moja prijateljica, štapić za suši i ja.
Moć društvenih mreža
Postavio sam sliku obrva svoje prijateljice na Fejsbuk. Efekat je bio neverovatan. Nekoliko devojaka se odmah javilo sa interesovanjem za tehniku a jedna od njih me je upitala kako se tehnika zove. Pogledao sam u onaj štapić za suši i rekao: japansko iscrtavanje obrva!
U narednih nekoliko godina sam vežbao, usvajao znanja, radio tretmane. Dani i noći prolazili su u testiranju različitih brojeva prelaza, različitih pritisaka na kožu, različitih tipova nege posle tretmana. Posle mnogo grešaka i pogrešnih procedura konačno sam uspeo da nađem način koji je dao uspešne rezultate.
Za tih nekoliko godina moj rad postao je prepoznatljiv i tražen ne samo od klijenata već i ond ljudi koji su želeli da nauče japansku tehniku. Ostalo je istorija.
Join the discussion